Untitled Document

prilozi

Сећање на Драгу Моцоњу

Многе наше приче и доживљаји из гимназије које смо тада а и касније препричавали имале су за главни лик нашег друга - Драгу Mоцоњу.
Били смо клинци и чини ми се да нисмо баш најбоље разумели нашу мудру професорку психологије Живану Костић, када нам је још у другом разреду рекла да према Драги, због његовог физичког хендикепа, не треба да се односимо са сажаљењем, јер би се он због тога лоше осећао. Ми смо то буквално схватили па смо често знали и да претерамо третирајући га као себи равног што је тада подразумевало спектар разноврсних грубости и несланих шала.. Ја сам можда први био у ситуацији да само наслутим , како се он у ствари осећа.
При крају четвртог разреда био сам повредио ногу па сам морао да у школу долазим прописно „загипсован“. Веома сам се тешко кретао па је Моца свуда ишао за мном. Био је задовољан јер је сада имао сигурног ортака који неће моћи да га тек тако лако искулира и откачи. Као и увек пред крај школске године, све је више било слободних активности и празних часова. Измамљени пролећним сунцем, матуранти су се размилели по граду и обали Тамиша. Момци су седели по тек отвореним кафанским баштама, а девојке обилазиле радње да докупе још неку ситницу за матурско вече. Једино смо мој сапатник Моца и ја тумарали по учионици и глуварили по школском дворишту. Видевши да сам нервозан због свега што ме је снашло, Моца је покушао да ме утеши речима : „Алекса, немој да се секираш, тебе ће ово да прође“.
Када смо временом сазрели, схватили смо да сви наши доживљаји везани за Моцу баш и нису толико смешни и да чак више нису ни за причу. Али било је касно да се било шта исправи. Животни путеви су нам се разишли, више га нисмо сретали и о њему смо знали само оно што смо могли да чујемо неких других људи који су га познавали. Био је уписао права, али студије, као и већина нас из одељења, није привео крају. Још у гимназије је био доста политички активан али је касније прошао пут од великог партијца до дисидента. Чули смо да је исписивао неке пароле по селу па да је због тога био хапшен и да је неко време боравио у затвору. Никада није био у радном односу, а једaн део свог живота је провео као штићеник Специјализоване установе за стара и одрасла лица.
Кажу да се сада вратио у село и да ни са ким више, ван породице, не комуницира.

Ж. Милорадовић:

Кад год се сетим овог имена, и овог човека осетим не малу грижу савести, осећам се као дужник који није вратио ситан, али повериоцу значајан дуг. Драго је био човек из нашег окружења кога смо због његовог физичког хендикепа "заборављали да спазимо". Иако нам је говорено да живимо у једном веома праведном и хуманом друштву, чињеница је, а то живећи у једној западној земљи могу са сигурношћу да тврдим, да наша "идеологија јунаштва и посвемашње спремности" није признавала физички или душевни хендикеп, односно, прећутно, и неформално, ти људи су били "гурани под тепих", односно брига о њима је у најбољем случају препуштана за то специјализованим установама. Проблем је био са такозваним граничним случајевима, људима, који су били способни за самосталан живот, али их је њихов хендикеп одвајао од других и на сваки начин обележавао. Ту је то наше хумано друштво веома заказало, односно, ми као тада млади људи нисмо били учени да другачије од себе прихватамо као себи равне. Стога, не знајући шта бисмо приликом таквих контаката чинили са њима а и са нама, правили смо се невешти, настојали свим силама, да такву особу или заобиђемо, или пак, уколико смо били приморани на комуникацију, то обавимо на брзину, без обавезног, и младости тако својственог емотивног приближавања. Не кажем да у нашој генерацији није било људи који су из породице понели наук о томе да су и другачији исти као и ми, али се њихово присуство, силом прилика, није дало видети нити осетити. Стога је Драго био осуђен на изолацију, препуштен себи и својој несрећи. Несрећи изазваној нечим за шта није био крив, а још више увећаној тим равнодушним односом који је веома често прелазио ивицу неподношења па чак и гађења.

Сећам га се како својим тешким шепавим кораком мучно прелазио отворени простор од Католичке цркве до школске зграде. Увек сам, и увек са тим огромним крстом на плећима, крстом тешке непреболне неправде, који му је не само био претежак већ и гадан. То се видело на његовом лицу, то неподношење себе самог и сопствене несреће. Неколико пута сам покушао дијалог са њим, али нисам био довољно вешт да сакријем свој доминантни осећај сажаљења што је за такве особе више него одбојно. После смо се само поздрављали у пролазу. Некада је био веома мрачан, некада миран, некада чак због нечега задовољан. Нисмо ишли у исти разред, али су нам учионице биле једна поред друге. Временом сам прихватио Драгу као и сви остали, као особу коју је боље држати на дистанци што је, чинило се, и сам желео.

Тек много касније када сам се, живећи у Италији, једном приликом сасвим неочекивано нашао на заједничкој вечери са групом тешко физички хендикепираних особа, поново сам се сетио Драге Моцоње. Наиме, десило се, да ми је благо шокираном оним што ме снашло, запало место између два параплегичара, људи чија су тела била потпуно изувијана, а лица препуна потпуно неконторлисаних гримаса. Након само два минута, успели смо да успоставимо дијалог, а иза те надреалне мишићне масе која је чинила њихов израз, убрзо је избило оно што су у ствари били - искричаве, блиставе душе вредне сваке пажње и уважавања. За мене је та спознаја била право откровење. Вече смо провели у живом разговору о свему и свачему; занимали су се за мој некадашњи живот, за мој доживљај нове средине... Питања, која су се с муком пробијала кроз грчеве виличних мишића и нервног хаоса на њиховим лицима, одисала су интелигенцијом и становитим познавањем проблема. Био сам више него импресиониран, не само њима и тим страшним контрастом, него и чињеницом да су они успели да очувају свој дух и своју душу захваљујући искључиво бризи других. У супротном, нестали би у понорима сопствене несреће, понорима дубљим и мрачнијим од свих до сада знаних.

И тад сам први пут осетио кривицу због Драге Моцоње која ме, до дан данас, није напустила.

Драго није са нама матурирао. Понављао је четврти разред и гимназију завршио следеће, 1974. године.

nazad